Pahulja po pahulja sećanja

... Sneznim i tihim danima poput današnjeg, sustižu nas više nego inače,uspomene. Na sve one lepe i predivne trenutke, davne ili skorašnje, koje smo delili sa nekim ko nam je posebno značio ili nam i dalje znači. Nije samo romantična ljubav vredna ovakvih sećanja već svaka,dodirnuta ili ne, nit čiste i iskrene povezanosti među ljudima.
Sećanja na posebne ljude se nose u sebi, postojano i nemo, o njima se ne govori. Na taj način,kao da štitimo svoje uspomene od onih koji ih ne bi razumeli i shvatili jer ih jednostavno nisu doživeli. Nisu sa našim ljudima delili emocije, zagrljaje, čak ni ćutnju. I zato i treba u tišini nositi svoja sećanja. Kao najlepšu ogrlicu na koju nam je život, jednu za drugom, nizao perle dragocenih trenutaka.
Haled Hoseini je rekao da je svaka pahulja uzdah jedne žene u svetu i da svi uzdasi lete u nebo da bi se tamo spojili u oblacima a potom izlomili na hiljadu delića, padajući dole na zemlju i ljude. Za mene, svaka pahulja je deo jednog sećanja, poput isečka neke stare fotografije i hvatajući u dlan jednu za drugom, spajam i pronalazim sva svoja izbledela i davna sećanja. I čuvam neke posebne duše od zaborava. To je jedna od čari zime, to što donosi nostalgiju ali i romantičnost, smirenu i tihu postojanost nasuprot navali osećanja i uspomena.
Uhvatite bar jednu pahuljicu danas i zadržite je u svom dlanu sve dok se ne istopi. Jer tako ste bar jedno svoje sećanje utisnuli u biće, ne sa tugom i žalošću već sa svesnom i čistom ljubavlju. A onda i taj trenutak nanižite na ogrlicu svojih malih i vrednih dragocenih momenata.


http://www.youtube.com/watch?v=tTdqdOC2DtI