Dok smo bili mlađi i nezreliji u ovom svetu, verovali smo da se pravda apsolutno nagrađuje pravdom, dobrota dobrotom, istina istinom. Ili je bar većina nas verovala u tu ideju. Ali realnost je sasvim drugačija i svi smo svedoci da život često zna da bude ne fer, da često zna da nas zbuni ili razočara reakcijom na našu akciju.
I to obično biva najglasniji signal za buđenje. Istina je da uvek treba težiti dobrom.
Da drugim ljudima treba davati najbolji deo sebe iako to možda, a nekad i vrlo često, ne zaslužuju. Meni se uvek javi taj uporni glas u glavi da sve što radim radim zbog sebe, da zbog sebe nastojim da ne vratim loše na isti način jer smatram da to nije put koji igde vodi i da imam moralnu obavezu da svojim malim primerom učinim ovaj svet boljim. Makar i po cenu da ta druga strana to ne primeti i ne vrednuje. Ali i ne mora.
Računi se i onako svode na nekoj drugoj listi.
Pitanje je, šta uraditi u trenucima kada logika događanja zakaže i kako pronaći iole reda u spomenutom haosu? Pišem vam ovo stoga što i sama, kao i mnogi od vas, svakodnevno doživljavam ničim izazvane nepravde što od nadređenih ljudi koje štiti taj hijerarhijski model što od ljudi koji su vođeni, tužno i jednostavno, željom da povrede. Kako se onda postaviti? Danas sam razmišljala o tome u trenutku kada me je, po ko zna koji put, kinjio isti čovek kome niti sam mogla niti sam htela da uzvratim na isti način. I kroz um mi je prošla jedna misao
Siniše Ubovića koju sam pročitala nedavno a koja me je inspirisala za sve naredne dane koji su naišli. Naime, pisao je o jednom od svojih svakodnevnih dana koji iziskuju sređivanje brda papirologije i nužno suočavanje sa večito teškim šalterskim službenicima ali je on taj svoj dan, taj niz prepreka za koje je unapred znao da ga očekuju, odlučio da zaobiđe na sledeći način -
"Nekada sam verovao da odlazak u bilo koju
instituciju u kojoj treba da tražim zahtev ili potvrdu u startu znači
gubljenje vremena, nerviranje i susret sa osobama ne baš voljnim da
pomognu i izađu u susret. Današnji dan mi je bio u znaku rešavanja
papirologije, poreska uprava, banka, administracija...sve je išlo više
nego dobro i sve se odvijalo sa lakoćom i u prijatnoj atmosferi- jer sam
pre izlaska iz kuće doneo tu odluku. Odlučio sam da ću u svakom
kontaktu, u svakom razgovoru, na svakom šalteru održati svoje dobro
raspoloženje i rešenost da sve obavim na savršen način i sa lakoćom.
Vratio sam se zadovoljan obavljenim i stvarno je fantastična stvar kada i
nekom ko je u nekom svom "tmurnom" raspoloženju izmamite osmeh. To
uspevamo upravo svojom rešenošću da nas tuđa "drama" ne uznemiri, jer to
ipak nema veze sa nama. Mi možemo da biramo svoje misli i zato birajmo
one od kojih se dobro osećamo i koje nas vode napred, u pravcu rešenja. Potpuno je u redu da menjamo svoja uverenja, a i korisno!" (https://www.facebook.com/ubovic.sinisa?fref=ts )
Tuđa drama zaista nema nikakve veze sa nama i često najagresivniji ljudi prema nama baš ništa i ne osećaju. Oni samo imaju potrebu da izbace sav svoj akumulirani bes i frustraciju verujući da zlim ponašanjem prema nekom drugom - njihov ego i značaj rastu.
Lažan osećaj moći. Agresija uvek govori o ranjivosti, štaviše, ne postoji pouzdaniji pokazatelj iste. Ali kada biva prema nama usmerena, najbolje što možemo za sebe da uradimo, kako bismo se zaštitili od njenog razornog uticaja, jeste da
zamislimo svoj kutak mira i spokoja u svom umu i da svakoga trenutka sebi ponavljamo da sve što se događa nema nikakve veze sa nama već sa osobom koja spomenutu negativnost šalje. Svi možemo da pogrešimo, da kažemo ili uradimo nešto nenamerno ali svi mi ne zaslužujemo agresiju ukoliko je i sami nismo nekome uputili. I zato, ne pecajte se u tu zamku, ne nasedajte na ponuđenu oštricu noža već je ignorišite dozvoljavajući joj da prođe mimo vas a ne kroz vas.
Jer život je suviše kratak da bismo dozvolili da nas tuđi haos zaplete. Stoga držite svo vreme svoje klupko u rukama i pratite svoj put.
Svoj red u svom umu.
Нема коментара:
Постави коментар