... Vreme praznika je (posebno ukoliko je jos propraćeno i snegom kao sada) idealno vreme za maštanje. Za prisećanje i vraćanje uspomena na vrelo, uzbudljivo leto. Ili ukoliko nismo nigde putovali ove godine, za pravljenje planova za godinu pred nama. Kada su me ljudi pitali po povratku sa Kariba kada ću napisati reportažu o tom putovanju, govorila sam da mi je potrebno neko vreme da se utisci slegnu kako bih sve proživljeno i doživljeno mogla na najbolji nacin da prenesem; da inspirišem druge ali i da razbijem neke zablude koje se pletu oko ovakvih destinacija. I stoga je prošlo šest meseci od dolaska iz jedne tople, egzotične i daleke zemlje.
Šest meseci udaljenosti od iskustva koje me je mnogo čemu naučilo. I stoga, ovo neće biti klasičan putopis o nekom mestu, prepun geografskih podataka i informacija koje možete naći bilo gde na internetu.
Biće ovo iskrena priča o ljudima koje sam srela i o tome na koji način su me promenili. Ni malo ulepšana, ni malo doterana. Priča o svemu što sam naučila u dodiru sa onima koji žive na jednom od najlepših mesta na svetu ali koji sreću nose u sebi. Iznutra. Biće ovo priča o ljudima koje život ne mazi ali koji se ne žale već rade, druže se i neguju kult zajednice i bliskosti.
Priča o ljudima koje ćete jednom sresti a ceo život nositi u svojim mislima.
... Bliskost i karipski osmeh ...
Pišući za jedan konkurs nedavno, prisetila sam se brojnih srećnih i nasmejanih lica koja su me pozdravljala sa ulica Sv Martina. Posebno onih iz Sandy Grounda, crnačkog naselja ispred bogate rezidencije Anse Marigot. U par navrata, bili smo dovoljno smeli da peške prođemo putem kroz to naselje krećući se ka gradu Marigot, posmatrajući decu koja sede na trotoaru ili veselo trčkaraju iz jednog u drugo dvorište. Jer ovde vlada neverovatna bliskost i zajedništvo, za naše pojmove i neshvatljiva. Svake večeri bili smo svedoci druženja komšija u nekom od brojnih dvorišta Sandy Ground-a, gde bi se skupili i mladi i stari i deca a onda igrali zajedno uz vesele karipske zvuke dok se sa ograda vijore festivalske zastavice.
Neko bi obično, a najčešće domaćin ovakvih druženja, ispekao pečenje u dvorištu i dok bi se svi služili, iz obližnje garaže bi dopirao zvuk muzike i svetlost disko kugle okačene na plafon, u improvizovanoj disko sali. Te slike nikada neću izbrisati iz svog sećanja. Jer ovde je za sreću potrebno jako malo a osmeh koji nose stanovnici Sv Martina, najiskreniji je osmeh koji sam ikada videla.
... Snalažljivi žitelji ...
Ostrvo St. Martin naizgled je isto kao i sva druga rajska ostrva sa razglednica. Bogato nepreglednim plažama sa belim peskom, tirkiznom bojom vode, palmama kokosa i egzotičnim biljnim i životinjskim svetom. Ali ono što je bio moj prvi utisak po sletanju na aerodrom Princeza Julijana, bila je ležernost sa kojom karibljani pristupaju vremenu. Niko nigde ne žuri, svi su opušteni i svi stižu sve da urade. Bez stresa, bez nervoze. Ali i bez prevelikih očekivanja. Što ste duže na ostrvu, to postajete svesniji toga da ovde nije potrebno mnogo za pristojan život. Ili bar nije tim ljudima, darovanim osećajem za ne materijalnu sreću. Nezaposlenosti gotovo da i nema.
Svi nešto rade - neko prodaje voće na ulici, neko taksira i razvozi turiste, neko po potrebi postaje turistički vodič, neko masira na plaži ili prodaje šešire,marame i druge sitnice. Ali ono čime se ubedljivo najveći broj ljudi u gradovima na ovom ostrvu bavi jeste rent a car.U pitanju su sumnjiva dvorišta sa još sumnjivijim vozilima koja možete iznajmiti za daleko manju sumu od one koje će vam zatražiti u nekoj kompaniji svetskog glasa poput Avisa. Ali legalnost ovde i nije na ceni a ni dozvole. S obzirom da je gradski prevoz na ostrvu jako loše organizovan, nemojte se začuditi ukoliko ostanete i po sat vremena na ulici, na improvizovanom stajalištu čekajući kombi za povratak do vašeg smeštaja. Pravilo glasi: lokacija stajališta se neprekidno menja bez ikakvog obaveštenja ili logike a satnica apsolutno ne postoji. Jer ovde se ne žuri a sve se stiže. Ukoliko ste baš nestrpljivi, to dobro znaju da procene neki od brojnih divljih taksista koji će vas po istoj ili većoj ceni prevesti do vašeg smeštaja uz pokušaj ugovaranja posla na duže - da postanu vaši vozači dok ste na ostrvu. Ne nasedajte na tu priču jer dogovor sa njima može da važi ali i ne mora.
... Plaže i prevare ...
Spomenula sam da je ovo ostrvo bogato nepreglednim, lepo uređenim plažama od kojih svaka ima neki svoj karakter i namenu. Na nekima poput Baie Rouge, možete da pobegnete od navale turista i da uživate u gotovo potpunoj privatnosti, samo desetak minuta udaljeni od Anse Marigota. Međutim, neke plaže poput Orient Bay-a, osmišljene su kao stecište imućnijih turista kojima se na svaki način uzima novac. Brojne Jamajčanke nude masiranje pod palama sa aloe verom uz pletenje poznatih afro kikica i tu uslugu naplaćuju 20e na opšte nezadovoljstvo vlasti sa St Martina. Naime, na ulasku u Orient Bay, naićićete na obaveštenje o ovim ženama kao o prevarantima koji kradu posao žiteljima St Martina i turistima nude masaže sumnjivim preparatima koji su sve sem ekstrakti aloe vere. Stoga, budite pažljivi i uzmite ovo upozorenje zdravo za gotovo.
... Iguane i biljni svet ...
Aloe vera zaista raste na svakom koraku. Snažna, moćna i zdrava biljka od koje se prave dragocene tinkture i lekovi, jedan je od zaštitnih znakova ovih rajskih ostrva uz iguane, takoreći domaće životinje na St Martinu. Imali smo priliku da ih ugledamo u velikom broju i da se izbliza divimo njihovim jarkim bojama koje idu od svetlo zelene do narandžaste i crvene.
Posle Sv Martina, zauvek sam promenila i mišljenje o ovim životinjama koje sam ranije doživljavala kao opasne. Naprotiv, iguane su vrlo plašljiva stvorenja i iako su navikle na prisustvo ljudi do te mere da će sporo propuzati kraj vašeg peškira na plaži, ukoliko nisu dobrodošle to jako dobro znaju da osete i dovoljno je da samo pljesnete dlanom o dlan par puta i da se ovaj mali posetilac u trku udalji. Iguane posebno vole palme kokosa i često ćete ih videti kako se sunčaju u poluhladu nekog stabla ili penju do plodova kokosa ukoliko nisu te sreće da na pesku pronađu neki zreo i ukusan plod. A te sreće nismo bili ni mi, jer nas je jedan potpuno očuvan i lep plod iznenadio svojom ne atraktivnom unutrašnjošću. Izgleda da nije tako lako naći zreo kokos na rajskom ostrvu. :)
... Hrana i jezik ...
Hrana na Sv Martinu, kao i jezik, potpuno su novo iskustvo sami za sebe. Karibljani vode poreklo od kreolske zajednice koja je nekada ovde živela pa su, stoga, i kuhinja i jezik ostali pod ovim uticajima i dan-danas. To je njihovo nasleđe na koje su posebno ponosni a mešavina začina, ribe i mesa, ostaće vam dugo u sećanju na Karibe. U želji da se odvažim na nešto sasvim novo, odlučila sam da na preporuku kuvarice iz Rosemary's probam ovčiji rep sa pirinčem i začinima. I bilo je to iskustvo kakvo će moje nepce dugo pamtiti! Savršena mekoća mesa koje je masnije ali vrlo odmereno uklopljeno sa povrćem koje mu daje hrskavost i svežinu.
I dok uživate u bašti ovog mirnog restorančića u Marigotu, do vas dopire mešavina engleskog i francuskog jezika, karakteristična za St Martin. Iako je francuski zvanični jezik na francuskoj polovini ostrva, meštani sa kojima smo se mi susreli mahom govore kreolskim dijalektom koji je teško razumljiv i uz poznavanje oba jezika. Stoga su trgovci ovde vaši najbolji prijatelji, jedini koji su za potrebe posla naučili engleski. Ili deca, jedna od brojnih koja su me na putu kroz Sandy Ground dozivala sa "Madam". Biće to slike koje nikada neće izbledeti. :)
... Religija ...
Na Sv Martinu religija zauzima jako bitno mesto u životu ostrvske zajednice. Crkava ima puno a po veroispovesti pripadaju metodističkoj crkvi. Skoro svake noći održavaju se večernje liturgije na koje mnogi meštani odlaze organizovanim crkvenim prevozom, kombijima koji skuplja ljude svuda uz put kako bi svima omogućili da prisustvuju crkvenim svečanostima. I bilo je jako lepo svedočiti tom duhu zajednice koja ima svoje vrednosti i zdušno ih čuva, za buduće generacije koje dolaze. Pomislila sam, možda im i vera u Boga uliva to samopouzdanje u pogledu života, tu lakoću postojanja i nošenja sa problemima kojih ovde nema u malom broju.
... Vreme ...
Iako nije na ruti uragana zbog svoje pozicije u karipskom arhipelagu ostrva, Sv Martin pogađaju tropske oluje koje obično kraju kratko ali su intenzivne i nakon njih, vazduh zamiriše na more i jaku vlagu. Toplina se udvostruči a oblaci raziđu otkrivajući čisto nebo.
Kiša ni nas nije zaobišla dok smo bili na ostrvu ali su ti pljuskovi bili poput toplog tuša nakon vrućeg dana. Ne baš neophodni ali neobični i prolazni. Još jedna od čari ovdašnjeg večitog leta.
... Karipska deca ...
O divnoj deci sa Kariba mogla bih da napišem roman. Iz razumljivih razloga, nisam mogla da ih fotografišem ali ću pokušati da vam dočaram duh ovih malih žitelja Sv Martina. Bitno je istaći da su sva deca ovde jednaka, da se mnogo radi na njihovoj bezbednosti i to je primer na kojem bismo mogli mnogo da naučimo. Naime, sreli smo mnogo školske dece i ostali prijatno iznenađeni time da nose uniforme. Osnovci nose crveno-teget a srednjoškolci narandžasto-teget uniforme i to ih lišava bilo kakvih socijalnih i materijalnih razlika. Deca su ovde usmerena na ono što je bitno, na učenje i druženje. Ispred škole uvek stoji školski policajac koji reguliše saobraćaj kako bi sva deca bila bezbedna u blizini škole s obzirom da ispred nje prolazi glavni put i da ima mnogo vozila koja jure u pravcu Philipsburga ili Anse Marigota.
Stranci im nisu interesantni jer su na njih navikli. Iako je stanovništvo Sv Martina crne rase, belci su zbog razvoja turizma više nego česti na ostrvu. Devojčice ovde obično nose punđe, uvijajući svoju bujnu kovrdžavu kosu u krug i, kao i dečake, često smo ih sretali u Mc Donaldsu kraj škole. Ono što je meni zapalo za oko je da deca ovde zaista i jesu deca, lišena prevelikog uticaja modernih tehnologija, deca koja zaista uživaju u detinjstvu i odrastanju, koja se druže i smeju umesto da gledaju u ekrane raznih gedžeta. I možda zbog toga što rastu na mestu koje tako ljubomorno čuva svoju kulturu i nasleđe, osećaj bliskosti i zajedništva, mnogo više cene ono što imaju od onoga što nemaju.
A možda i, za razliku od zapadne dece, mnogo manje žude za tim stvarima koje se mogu kupiti. Jer oni imaju ono neprocenjivo - porodičan duh i osećaj pripadnosti.
... Valuta ...
Nije zgoreg pomenuti ni neke bitne informacije iako to spada u domet onoga što možete pročitati bilo gde. Dakle, na francuskom delu ostrva zvanična valuta je evro dok je na holandskom delu ostrva valuta dolar. I osim na pijaci, kakvih ima u centru Marigota i Philipsburga i koje bih vam savetovala da obavezno posetite (uz još obaveznije cenkanje), nigde u Philipsburgu nisu hteli da prihvate evro. Cene suvenira su različite svuda ali na Sv Martinu takođe postoje brojne radnje koje drže preprodavci, trgovci iz Indije, Kine ili afričkih zemalja koji od lokalaca kupuju tradicionalne proizvode i onda ih prodaju po nekim akcijskim cenama tako da imajte i to u vidu.
Ono što bih preporučila kao obavezan suvenir koji treba doneti je lokalni rum i burbon vanila, najmirisnija sorta vanile koja se uvozi sa obližnjeg ostrva Guadeloupe. Na jednoj tezgi na ulici je prodavačica pokušala da mi proda svežu vanilu po ceni od 20e ali imajte na umu da je to preskupo čak i za ovaj deo sveta i da je realna cena oko 4e, koliko koštaju dva štapića vanile u obližnjem supermarketu.
....
I za kraj ovog dela karipskog iskustva, mogu da kažem da je ovo samo početak priče o ostrvu i delu sveta koji se ne da opisati koliko god vešti sa rečima bili. Sv Martin treba doživeti ali pre svega, treba od njegovih žitelja učiti o životu i svetu oko nas.
Najlepše što sam shvatila posle posete Karibima, jeste da su oni mnogo više od luksuzne destinacije o kojoj se mašta. Karibi su prilika da preispitate sebe i zapitate se koliko toga vam od onoga što posedujete zaista i treba za srećan život. Da li se sreća krije u skupim stvarima ili u jednostavnim sitnicama poput druženja, pozitivnog pogleda na život i ljubaznosti. Bliskosti i potrebe da se u nešto veruje, bila to religija ili samo želja da sutrašnji dan osvane okupan suncem i ispunjen novim licima koja ćemo u tom danu sresti...
Нема коментара:
Постави коментар