Iako su afirmacije dokazani i pouzdani alat za promenu ličnih uverenja i postizanja onog nivoa i kvaliteta života kojem težimo, mnogi ne uspevaju da ih iskoriste na putu duhovnog razvoja i razočarani odsustvom brzih rezultata - odustaju. A tada vera ustupa mesto strahu, našem najvećem svakodnevnom saboteru.
Iako smo evolutivno daleko od svojih prapredaka koji su nekada živeli na ovom tlu, pojedini urođeni mehanizmi preživljavanja i borbe za opstankom ostali su do danas izvorni i nepromenjeni. Strah, kao najjači među njima, iskonski je impuls koji nam pomaže da zaštitimo sebe u situacijama koje nam se čine kao potencijalno rizične po naše fizičko ili psihičko blagostanje. Stoga, popuštajući svom strahu, naivno verujemo da činimo dobro sebi i da se štitimo od onoga što bi moglo da nas izbaci iz ravnoteže i naše toliko prijatne, zone komfora. Ključno je shvatiti da strah nije i nikada neće biti naš prijatelj.
Naprotiv, nikada ne treba podilaziti sopstvenom strahu jer se na taj način on samo hrani i raspiruje; suprotno tome, ulažući u poverenje u sebe i hrabrost da se načini korak koji baš i nije najprijatniji u tom trenutku ali svakako bolji za nas od opstanka u strahu - mi rastemo i razvijamo se kao ljudska bića dajući sebi sve više slobode i sve više snage i vere u mogućnost da možemo sve što poželimo i što je pred nama. I zaista je tako jer um je moćan aparat koji trebamo iskoristiti u svoju korist i zarad sopstvenih ciljeva i želja.
Na tom putu, afirmacije mogu biti od pomoći sve dok smo spremni zaista da poverujemo u njihovu delotvornost. Ključna reč ovde jeste - strpljenje. I doslednost. Kao prilikom obavljanja bilo kakve prakse, i za sticanje vere u moć afirmacija potrebna je predana i odana posvećenost. Jer samo tako ono što vizualizujemo može postati naša stvarnost. neka nova i lepša od one koju sada živimo, oslobođena strahova i potkovana hrabrošću da se za svoje ciljeve borimo i da nam budućnost koja je naša i obećana, ništa i niko ne može uskratiti.
Strah je tu da da odmaže - hrabrost da nam pomaže.
Iako smo evolutivno daleko od svojih prapredaka koji su nekada živeli na ovom tlu, pojedini urođeni mehanizmi preživljavanja i borbe za opstankom ostali su do danas izvorni i nepromenjeni. Strah, kao najjači među njima, iskonski je impuls koji nam pomaže da zaštitimo sebe u situacijama koje nam se čine kao potencijalno rizične po naše fizičko ili psihičko blagostanje. Stoga, popuštajući svom strahu, naivno verujemo da činimo dobro sebi i da se štitimo od onoga što bi moglo da nas izbaci iz ravnoteže i naše toliko prijatne, zone komfora. Ključno je shvatiti da strah nije i nikada neće biti naš prijatelj.
Naprotiv, nikada ne treba podilaziti sopstvenom strahu jer se na taj način on samo hrani i raspiruje; suprotno tome, ulažući u poverenje u sebe i hrabrost da se načini korak koji baš i nije najprijatniji u tom trenutku ali svakako bolji za nas od opstanka u strahu - mi rastemo i razvijamo se kao ljudska bića dajući sebi sve više slobode i sve više snage i vere u mogućnost da možemo sve što poželimo i što je pred nama. I zaista je tako jer um je moćan aparat koji trebamo iskoristiti u svoju korist i zarad sopstvenih ciljeva i želja.
Na tom putu, afirmacije mogu biti od pomoći sve dok smo spremni zaista da poverujemo u njihovu delotvornost. Ključna reč ovde jeste - strpljenje. I doslednost. Kao prilikom obavljanja bilo kakve prakse, i za sticanje vere u moć afirmacija potrebna je predana i odana posvećenost. Jer samo tako ono što vizualizujemo može postati naša stvarnost. neka nova i lepša od one koju sada živimo, oslobođena strahova i potkovana hrabrošću da se za svoje ciljeve borimo i da nam budućnost koja je naša i obećana, ništa i niko ne može uskratiti.
Strah je tu da da odmaže - hrabrost da nam pomaže.
Нема коментара:
Постави коментар