Dok pod nogama šušti jesenje lišće, još uvek suvo i obradovano ovim ne nadanim sunčanim danima, u potrazi za inspiracijom često smo skloni da putevima mašte lutamo daleko. Da sanjarimo o nekim udaljenim destinacijama, nepoznatim kulturama, neobičnim kuhinjama sveta. A zahvaljujući sposobnosti da oko sebe iznova uočavamo sve ono što nam je do tada promicalo ili jednostavno čekalo svoj trenutak da dodje na naš dnevni red, možemo otkriti čitav jedan novi pogled na sebe i svet oko sebe. Na umetnost, na kulturu, na napisano, doživljeno, viđeno. Našim ili tuđim očima nebitno je, sve dok smo u stanju da delić te lepote prisvojimo i osvojimo za sebe.
... Opusu
Pedra Almodovara oduvek sam se divila. Ali izdaleka, smatrajući njegove filmove suviše realističnim i potresnim, verujući da tek treba da dođe neko vreme kada ću im se posvetiti i odustati od tematike koja me je do tada zanimala, od istorijskih, nadrealnih, autobiografskih, filmova koji propagiraju neki vid maštovitog. Smatrala sam ih suviše
teškim za trenutke u kojima sam birala da ih pogledam, verujući da je mom umu posle zamornog dana potrebno nešto da ga razonodi i opusti umesto dramatičnih i protresajućih emocija kakve njegovi filmovi nose. A onda sam naišla na
Julietu (2016). Na divnu priču o odrastanju i gubitku proisteklu iz pera književnice i Nobelovke Alis Monro a zaokruženu vizijom Pedra Almodovara. Talentovane glumice koje nose ulogu iste žene i različitim vremenskim razdobljima, odlično su iznele prolaznost i stvarnost vremena, tu
životnost tako karakterističnu za rad ovog filmskog velikana ali ne zaboravimo da bi, bez scenarija kao osnove ove drame, i sam film pretrpeo neki vid nepopravljive greške pa stoga Monro i Almodovar podjednako dele uspeh koji je ovaj film doživeo i snaznu poruku koju je svetu poslao.
Jedne su majke. A ljubavi su prolazne sem one večite, između majke i deteta. I stoga je
Julieta (2016) priča o odrastanju i majke i kćerke, zapis o sazrevanju dve duše dok ih sudbina opet ne spoji mnogo godina kasnije, ujedinjenih u nesreći ali i ljubavi.
Kao stranama istog novčića sudbine.
Trailer Julieta (2016)
... Za
Burdu znam otkad znam i za sebe. Još kao devojčici, baka mi je šila odeću za lutke na staroj
Višnji. I zvuk šivaće mašine zauvek mi se urezao u sećanje, zajedno sa njenim savijenim leđima i otvorenim Burdama na stolu, belom kredom i papirom za crtanje. Nekada smo Burde dobijali iz Slovenije a danas se već uveliko prodaju kod nas, u nešto izmenjenom izdanju
Burda Style. Pa ipak, iako je vizija
Ane Burde bila da običnim ženama širom Nemačke a kasnije i sveta, ponudi mogućnost da i one nose najnovije modele haljina i aksesoara po znatno nižim cenama zahvaljujući namenskom šivenju po šnitovima, Burda je postala mnogo više od toga. Postala je brend kojem se veruje i sa kojim su žene mogle da se poistovete, čitajući i savete o negi, o izradi savršenih božićnih kolača ili dekoracija za svoj dom, o knjigama koje bi trebalo da pročitaju a u modernije vreme, o internet stranicama koje bi trebale da posete. I sećam se, te stare Burde od kojih je naša najstarija kućna sačuvana Burda izdata čak 1950. i neke godine, u meni su probudile tri podjednako jake ljubavi:
šivenje, nemački jezik i pravljenje kolača pomoću modli. U prve dve stavke već sam se oprobala dok mi je izrada ginger cookies-a još uvek velika želja. Nikada se nije imalo vremena ili možda bolje, nije bilo volje da se sa tim bavim i na to odvojim vreme. A onda sam odlučila da ove zime napravim najlepše
Burdine kolače. Sa sve ukrasnim kuglicama, glazurama, punjenjima, umetnošću nanošenja fila pomoću "kese". I da uz tako pripremljene kolače, otvorim svoju decembarsku Burdu i uporedim je sa mlađim varijacijama istog u vidu španskog
Moldesa.
... U susret zimi nekako ide lepo vino. Može i kuvano, sa ponekim štapićem cimeta, malo zvezdastog anisa ili prstohvatom vanile. Ali sam nedavno otkrila baš jedno kojem nikakav drugi dodatak ne treba. I postalo je moje omiljeno,
Prokupac Vinarije Ivanovic. Savrseno slatko, pitko crveno vino, sa aromom voća, idealni spoj uz neki fini gastronomski užitak kakav pruža
Lavina . U ovom restoranu obrela sam se sasvim slučajno i oduševila atmosferom, enterijerom od drveta, maštovito naslaganim bocama vina, ljubaznošću zaposlenih i izvrsnom hranom. Iako nisam od onih ljudi koji smatraju da je restoranska hrana bolja od domaće i tradicionalne, jesenje-zimski period se čini kao pravo vreme da se malo istraži sopstveni grad i proba nešto novo, pod sjajem lampi i dekorom stilizovanog ambijenta.
...
I dok prolaze novembarski dani a neki dugo planirani ciljevi bivaju sve bliži, pozdravljam vas do sledećeg posta inspiracije i nekih novih ideja koje ću vam predstaviti.
Do tada - volite, osluškujte, probajte i želite!
Нема коментара:
Постави коментар