Posmatranje bez osuđivanja. Etika novog doba

 Dugo se verovalo (a mnogi i dalje zagovaraju tu tezu) da putovanja šire lične vidike i brišu granice naših predrasuda. Da čovek koji je dosta putovao ima tu mudrost da bez osude sagledava ljude u svoj njihovoj raznolikosti i nesavršenosti. Ali nisu samo večiti putnici oni koji u sebi uspevaju da otvore vrata razumevanja i saosećanja prema drugima. Promena se uvek dešava unutra pa stoga spoljni činioci mogu i ne moraju biti okidač one najvažnije promene, naše sopstvene.

Odbacivanje predrasuda nije ni lak ni kratkotrajan proces. A najmanje,akt volje. Naše vaspitanje, detinjstvo, moralna načela i socijalna sredina koja nas je oblikovala, odredili su pojam dobrog i lošeg koji imamo u svojoj svesti i na osnovu kojeg život oko nas i ljude u njemu procenjujemo i vrednujemo. Neki su pokušali da svesno odluče da promene svoj način mišljenja ali im je logika stajala na putu dok su oni drugi, strpljiviji i pronicljiviji, shvatili da je promena samog sebe celoživotni proces sastavljen iz etapa u kojima, malo po malo, možemo odbacivati svoje predrasude o životu poput slojeva ljušture iz koje će se razviti neki novi i lepši, čistiji deo našeg bića.
Česti putnici imaju tu prednost da na svojim putevima sreću i upoznaju ljude različitih kultura i običaja, spoznaju neke nove predele i okuse ukuse koji će pomeriti granice svih saznanja za koja su do tad verovali da jedina jesu. I ta mudrost jeste ono na čemu im često zavidimo, u najkonstruktivnijem smislu verujući da su popili vodu sa samog izvora znanja i stekli neprocenjivo iskustvo o postojanju u ovom svetu. I pre svega, povezanosti između svih ljudi nevezano za njihov socijalni status, geografsko odredište ili pak, ranije toliko spominjanu, boju kože.
Živeti život bez predrasuda zahteva pre svega oslobađanje od Ega. Ako sam sposobna da sudim i osudim, znači da verujem da sam bolja od osobe koju procenjujem. Da sam iznad i viša. A kao što je to jedna divna žena koju poznajem rekla, drugog možemo da posmatramo sa visine samo kada mu pružamo ruku da ustane. To je jedina istinska ljudskost i jedan običan gest kojim možemo odati da li smo ili nismo dobri ljudi. Ljudi koji ne osuđuju već pomažu, ne ocenjuju i procenjuju već vrednuju, onog koji jeste onakvog kakav jeste.

Bogatstvo različitosti trebalo bi da nas raduje a ne podstiče na upoređivanje ili takmičarski duh. Čovek treba da se takmiči uvek i jedino sam sa sobom i da nastoji da pomeri sopstvene granice u pozitivnom smeru. A druge ljude treba ili voleti ili razumeti ili i jedno i drugo, shodno našem kapacitetu za rast i razvoj svesti. 
Biti u ovom trenutku ovde znači biti čovek novog doba. Jer više nego ikada ranije, etika nam nalaže da gledamo na svet ravnopravnim ali i radoznalim očima deteta spremnog da uči i savlada lekcije na putu ka boljem i sadržajnijem životu. Jer svi smo povezani i slični, željni da budemo voljeni i da naša priroda zasija u svom svojem punom sjaju.
Dozvolimo joj to. 
Dozvolimo i drugima.