On. I sve moje

Neko je jednom rekao da, da bismo postali celoviti kao bića, nije potrebno da otkrijemo izvor ljubavi negde na Himalajima već da isti izvor pronađemo u sebi. Taj kutak svesne prisutnosti u trenutku i spoznaje radosti u onom svom najdragocenijem i najharmoničnijem obliku. U miru i uravnoteženosti, savršenom balansu naše i tuđe životne energije. I u potrazi za tim ciljem, prošla sam dugim i širokim poljem saznanja i postignuća, ostvarenih planova i momenata za pamćenje. Sve u želji da dosegnem taj svoj beskrajni izvor, tu nepomućenu sreću i vrelo ljubavi prema sebi i svima drugima. A onda,u trenutku koji to nikako nije nagoveštavao, posle godina i godina potrage, osetila sam da sam pronašla svoje toliko željeno mesto. Bilo je i boljih momenata i životno raskošnije režiranih susreta u kojima bih mogla da primim to saznanje. A ipak,krajnje jednostavno i skromno, pod strehom obične radnje u jednoj prometnoj ulici, jednog običnog kišovitog dana, spustila sam glavu na mesto stvoreno samo za moje uzglavlje. Na toplu kožu koja je disala u ritmu moga bića. Potpuno usklađeno,potpuno funkcionalno, potpuno istovetno. Deja vu momenat, zen stanje ili duhovna usaglašenost i predaja. Kako god nazvali taj osećaj blagostanja i jedinstva,jedno je sigurno.

U tišini se duše potpuno prepoznaju. Sinhronizuju i usklađuju. I raspoznaju frekvencu drugog bića kao svoju sopstvenu, kao svoje jing ili jang jedinstvo. Kao svoj mali raj na zemlji, ličan i očima svih drugih skriven. Trenutak te spoznaje ne lomi vreme i ne prekida prolaznost;  ne ispira kiša i ne ometa buka spoljnog sveta.Ostala sam tamo da stojim i trajem, zauvek prisutna u jednom trenu za kojim sam tragala čitavog života.

Sve dok moja duša nije prepoznala.

Njega. I sve moje.