Neko je jednom rekao da, da bismo postali celoviti kao bića, nije
potrebno da otkrijemo izvor ljubavi negde na Himalajima već da isti izvor
pronađemo u sebi. Taj kutak svesne prisutnosti u trenutku i spoznaje radosti u
onom svom najdragocenijem i najharmoničnijem obliku. U miru i uravnoteženosti,
savršenom balansu naše i tuđe životne energije. I u potrazi za tim ciljem,
prošla sam dugim i širokim poljem saznanja i postignuća, ostvarenih planova i
momenata za pamćenje. Sve u želji da dosegnem taj svoj beskrajni izvor, tu
nepomućenu sreću i vrelo ljubavi prema sebi i svima drugima. A onda,u trenutku
koji to nikako nije nagoveštavao, posle godina i godina potrage, osetila sam da
sam pronašla svoje toliko željeno mesto. Bilo je i boljih momenata i životno
raskošnije režiranih susreta u kojima bih mogla da primim to saznanje. A
ipak,krajnje jednostavno i skromno, pod strehom obične radnje u jednoj prometnoj
ulici, jednog običnog kišovitog dana, spustila sam glavu na mesto stvoreno samo
za moje uzglavlje. Na toplu kožu koja je disala u ritmu moga bića. Potpuno
usklađeno,potpuno funkcionalno, potpuno istovetno. Deja vu momenat, zen stanje
ili duhovna usaglašenost i predaja. Kako god nazvali taj osećaj blagostanja i
jedinstva,jedno je sigurno.
U tišini se
duše potpuno prepoznaju. Sinhronizuju i usklađuju. I raspoznaju frekvencu
drugog bića kao svoju sopstvenu, kao svoje jing ili jang jedinstvo. Kao svoj mali
raj na zemlji, ličan i očima svih drugih skriven. Trenutak te spoznaje ne lomi
vreme i ne prekida prolaznost; ne ispira
kiša i ne ometa buka spoljnog sveta.Ostala sam tamo da stojim i trajem, zauvek prisutna u jednom trenu za
kojim sam tragala čitavog života.
Sve dok moja duša nije prepoznala.
Njega. I sve moje.
Нема коментара:
Постави коментар