O žitu i kukolju. O večnosti i greškama

Što smo stariji, kažu da teže opraštamo. Sebi, drugima, životu. Smatramo da je svaka pogrešna procena izgubljeno vreme na putu ka večnosti ali ako će ona zaista i doći - šta je jedan tren naspram beskonačnog? Šta je jedna greška ili njih sto ako ću zahvaljujući njima da napredujem kao ljudsko biće, da razvijam svoju svesnost i dočekam tu večnost u spokoju i miru, sa oproštajem za sve one koji su me povredili i oproštajem za sebe što sam samoj sebi dala pravo da živim, pa i pogrešim?
Pa ipak, iako sve ovo znamo, često se zaglavimo u onome "Ne mogu". "Ne želim, neću, ne zaslužuju." I nekada smo zaista i u pravu jer nas mnogi i ne zaslužuju i iz tih grešaka treba izvući pouku. Ali isto tako, zamagljena vida nećemo ni moći da razaberemo žito od kukolja. I da shvatimo da i najkvalitetnije zrno može da se pokvari ako se ne skladišti dobro. Ako prema njemu ne postupamo onako kako bismo trebali.
Svaka je kriza prilika za rast. I uvek se trebamo zapitati da li smo možda i mi za nekog drugog kukolj ili žito. Da li je prema nama dobro postupano ali i da li smo možda nečim zaslužili ili nismo zaslužili da budemo pomešani sa onim što nismo. Možda su naše oči bile zamagljene ali možda su tuđe jednostavno defektne. nesposobne da vide ko mi jesmo i šta mi predstavljamo.
Za nekoga smo previše krupno zrno.

U vremenu koje nas više nego ikada podseća da cenimo i vrednujemo sebe na osnovu spoljašnjih i površnih merila učinite korak nazad, povucite se i odlučno recite NE svemu onome što vašem životu oduzima kvalitet.
Ne rasipajte se na ljude koji to ne zaslužuju.
Život nam daje onoliko koliko mislimo da zaslužujemo.
Ako je neko zrno za vas premalo, tražite i daće vam se više.