Put samoisceljenja

U svakome od nas postoji jedan izvor obnove. Neki ga još nazivaju i isceliteljskom energijom, regenerativnom snagom ili sposobnošću samoizlečenja. Ali kako god imenovali tu vitalnu i značajnu veštinu za saniranje sopstvenih emotivnih i duhovnih povreda,ona u svojoj srži ostaje ista; jaka i nezaustavljiva životna sila koja na svom putu ne biva zakočena preprekama sa kojima se svako od nas suočava. Jer povreda će uvek biti a život ima konstantnu tendenciju da se širi i raste. Da se obnavlja, revitalizuje i napreduje putem svih potencijala koji su nam dati. Pa i dara samoobnove.
Neizmerno puno puta bivamo izloženi iskušenjima koja dovode u pitanje naša uverenja i sisteme vrednosti. Ali iznad svega,ostavljaju ožiljke ili žive rane koje često blokiraju našu želju za napretkom i ostavljanjem lošeg iskustva iza sebe. To ljude često frustrira ili ljuti; smatraju da su iskustvu već dali svoj danak i stoga im strpljenje u samoizlečenju kao i samonegovanje, deluje poput produžavanja agonije iz koje žele što pre da izađu.
Smirenost i strpljenje uslov je bez kojeg se ne ide dalje. Svaka povreda traži svoje vreme, zahteva pažnju i predanost. Svaka bol previja se nežnošću. I to je umeće koje svi nosimo u sebi. Mi smo jedini koji možemo da izlečimo sopstvene tuge. Da oprostimo bol i sebi i drugima i tako damo šansu budućnosti da bude lepša, bolja i srećnija. Bez senki gorčine i razočaranja.
Samoisceljenje je nekada dug i naporan put. Nekada zahteva odricanje, nekada prepuštanje, nekada odbacivanje svega onoga što smo prerasli i što više nije deo nas. Nekada od nas traži i surovu iskrenost i spremnost na dramatične promene.
Ali na kraju nas uvek izvodi na čistinu. U svetlošću i slobodom, okupanu sadašnjost.