Put samoisceljenja

U svakome od nas postoji jedan izvor obnove. Neki ga još nazivaju i isceliteljskom energijom, regenerativnom snagom ili sposobnošću samoizlečenja. Ali kako god imenovali tu vitalnu i značajnu veštinu za saniranje sopstvenih emotivnih i duhovnih povreda,ona u svojoj srži ostaje ista; jaka i nezaustavljiva životna sila koja na svom putu ne biva zakočena preprekama sa kojima se svako od nas suočava. Jer povreda će uvek biti a život ima konstantnu tendenciju da se širi i raste. Da se obnavlja, revitalizuje i napreduje putem svih potencijala koji su nam dati. Pa i dara samoobnove.
Neizmerno puno puta bivamo izloženi iskušenjima koja dovode u pitanje naša uverenja i sisteme vrednosti. Ali iznad svega,ostavljaju ožiljke ili žive rane koje često blokiraju našu želju za napretkom i ostavljanjem lošeg iskustva iza sebe. To ljude često frustrira ili ljuti; smatraju da su iskustvu već dali svoj danak i stoga im strpljenje u samoizlečenju kao i samonegovanje, deluje poput produžavanja agonije iz koje žele što pre da izađu.
Smirenost i strpljenje uslov je bez kojeg se ne ide dalje. Svaka povreda traži svoje vreme, zahteva pažnju i predanost. Svaka bol previja se nežnošću. I to je umeće koje svi nosimo u sebi. Mi smo jedini koji možemo da izlečimo sopstvene tuge. Da oprostimo bol i sebi i drugima i tako damo šansu budućnosti da bude lepša, bolja i srećnija. Bez senki gorčine i razočaranja.
Samoisceljenje je nekada dug i naporan put. Nekada zahteva odricanje, nekada prepuštanje, nekada odbacivanje svega onoga što smo prerasli i što više nije deo nas. Nekada od nas traži i surovu iskrenost i spremnost na dramatične promene.
Ali na kraju nas uvek izvodi na čistinu. U svetlošću i slobodom, okupanu sadašnjost.

Istinska lepota bića

Postoji mnogo definicija ljudske lepote. Naime, onoliko koliko ima ljudi na ovom svetu, toliko ima i različitih pogleda na ono što predstavlja lepotu jednog bića. Zajedničko nam je svima da je prvo i neizbežno registrujemo vizuelnim putem i da koliko god ukusi bili različiti, nismo imuni na ono što predstavlja naš zamišljeni ideal fizičke lepote. Ali privlačna spoljašnjost samo je fasada koja može da skriva i neslućene dubine i zjapeće praznine duše. A svaka do jedne, podložna je zubu vremena,trošna i krhka i samim tim, samo privid jednog doba koje ne traje večno. Ono što traje jeste - duša.
Neko je jednom rekao da je duša hram,u najboljem slučaju dom dobrote,ljubavi i mudrosti a da je telo samo u službi toga hrama. I da stoga,loše i zle misli uzrokuju pukotine na telesnom nivou postojanja otkrivajući pronicljivom oku pravu prirodu te individue. Verujem da rđav čovek nikada ne može biti lep. Naprotiv, čak i ukoliko je darovan spoljašnjošću koja zadovoljava neke opšte prihvaćene kriterijume lepote, njegova duša zrači negativnom i iscrpljujućom energijom po svoju okolinu. Emitujući loše misli, izgovarajući ružne reči i praktikujući loša dela, telesna fasada vrlo lako odaje znake otrovne i uznemirijuće prirode, koprenu teškog i poraznog temperamenta.

Nasuprot tome, umeće ljubavi, poštenja, plemenitosti i humanosti obogaćuje svakoga čoveka i u prvi plan ističe istinsku i najdublju lepotu koje jedno biće može imati - prave vrednosti. Kada smo u skladu sa onim što jesmo, kada nesebično dajemo bez očekivanja da ćemo dobiti nešto zauzvrat, kada poštujemo druge koliko i sebe, kada smo entuzijastični i pozitivni, kada smo ispunjeni verom i spremni da radimo na sebi, kada želimo da usrećimo druge, kada je sav naš život posvećen ispravnom,iskrenom i predanom cilju - tada naša lepota dostiže svoj puni procvat. I ta lepota ogleda se u očima, u osmehu, u stisku ruke i u zagrljaju. U rečima koje izgovaramo i kojima ulepšavamo dan drugima. U osećaju lakoće postojanja, u smirenosti i u zadovoljstvu sadašnjošću.
Takva lepota objedinjuje sve definicije ovoga sveta.
I kroz telesnu fasadu - isijava najsvetlije boje bića.

Izvor unutrašnje snage

... Život nas često nauči da kada mislimo da najmanje možemo i da najmanje imamo snage, uvek postoji jedna rezerva - još malo više. Još korak sposobnosti, još mrva upornosti, još jedan potez vođen unutrašnjom snagom.
Motivišu nas i pokreću ljudi kojima se divimo zbog neverovatne snage duha kojom prkose bolesti,smrti,svim ljudskim i teškim gubicima. Pomišljamo da su to ljudi koji su darovani izuzetnom strpljivošću i izdržljivošću a zapravo, kapacitete za borbu i jaku postojanost imamo svi u sebi. Neki su ih osvestili,neki su još uvek na tom putu ali tvrdim da ko god krene putem samospoznaje sopstvenih ograničenja i mogućnosti, a  posebno u turbulentnim životnim razdobljima, ne zaustavlja se dok svoj cilj ne dosegne i ne prevaziđe. Jer uvek možemo mnogo više nego što nam se čini da nam lične mogućnosti dozvoljavaju. Gde ima vere, granice se brišu.
Otuda čudotvorna izlečenja, izbavljenja iz najgorih i najmračnijih dubina bola ,depresivnosti, otuđenja od života. Sve te pozitivne i pokretačke promene dugujemo samo sebi. I svojoj potisnutoj,skrivenoj i do tada neaktiviranoj - snazi.
Postoji izreka da život uvek nađe put. Koliko god nam se činilo da smo zaglavljeni u nekoj nerešivoj životnoj zagonetki, koliko god se osećali sputano ili neprilagođeno, život je sila koja ima tendenciju da se širi i raste. Aktiviranje rezervoara unutrašnje snage prirodan je i normalan nagon za opstankom, akcija koja iz nas izvlači najbolje i pomaže nam da se za stepenicu više, približimo osećaju hrabrosti i slobode.
Nije teško biti snažan, teško je prepustiti se i priznati slabost.
Jer slabost nije naše prirodno i urođeno stanje duha.

Čarolija običnih trenutaka

Skloni smo da život merimo samo velikim i značajnim prekretnicama. Događajima, ljudima i osećanjima koja donose bitan pomak ili zaokret na našem sudbinskom putu. Ali ono što vrlo često zaboravljamo jeste to da život čine sitnice. I da je svaka velika promena sačinjena od niza manjih, naizgled običnih trenutaka. Baš onih koji doprinose čaroliji postojanja i trajanja.
Te jednostavne i podrazumevajuće momente obično opisujemo kao nedovoljno ineresantne, nedovoljno žive i vredne pamćenja. A upravo takvi trenuci, pletu klupko istinske sreće i ispunjenosti. One koja ne zavisi od spoljnih dešavanja, reči i gledišta drugih ljudi kao i trenutnih i mračnih oblaka mrzovolje. Kada svakodnevno namotavate svoje klupko,ono postaje vaša riznica dobrih misli, lepih osećanja, spokoja i osećaja ljubavi prema drugima.
Ti mali, samo vaši rituali, čuvaju životnu radost i optimizam. Koliko god puta bili ponovljeni ili čak rutinski odrađeni, njihova čar je u tome što predstavljaju kamen temeljac svakog uspešnog i smislom oblikovanog dana. Prva jutarnja kafa, širom otvoreni prozori, posmatranje pahulja koje veju, muzika sa omiljenog radija, kockica čokolade ili miris sveže štampanih novina,održavanje cveća u saksiji, otvaranje poštanskog sandučeta... Deluju tako obično. A mnogo su više od toga. Čuvari lepog raspoloženja, vesnici novog dana,podsetnici magije života.
I čarolije onih sasvim običnih a neophodnih, životnih trenutaka.

Ljubav je ono što ljubavi damo

.. Postoji moderno verovanje da su neke ljubavi suđene a da neke nisu. Neke su pogrešne a neke prave. I zatočeni takvim uverenjima, ljubavi pripisujemo pozitivno ili negativno značenje i tako obesmišljavamo njeno postojanje. Trajanje ljubavi kao takve kakva jeste, neutralnog i nezavisnog platna kojem mi sami dodajemo željene boje. Svesno ili nesvesno.
Ljubav je ono što ljubavi daš. Ne postoji loša ljubav,loša sreća,loš izbor. Naša lična interpretacija ono je što tu ljubav boji u određene nijanse, naša uverenja ali i naši postupci. Ljubav u kojoj sam ja najbolja moguća verzija sebe same, u kojoj su moje misli,osećanja i ponašanja u potpunom skladu sa onim što jesam i potpuno i čisto predata drugom biću,bez ostatka,bez foliranja i bez preteških očekivanja - to je uspešna ljubav. Prava,dobra,srećna,ispravna. Ljubav sama po sebi ne može biti loša.
Trajala kraće ili duže, ljubav je uvek tu kao vrelo dobrog, kao podsticaj i pozitivni impuls koji od nas gradi bolje i potpunije ljude. Svaka ljubav oplemenjuje, nudi nadahnuće i osećaj lakoće postojanja. Samo ako joj sami oduzmemo tu moć, u želji da povredimo,osvetimo se,ranimo drugo biće za koje smatramo da nam je oduzelo nešto naše - samo tada ljubav možemo osetiti kao razdornu i bolnu. A može li nam iko oduzeti deo nas samih? Ne,ne može. Kao ni ljubav. Jer samim činom davanja ljubavi, mi ne postajemo siromašniji već bogatiji.
Ukoliko možemo da pružimo, to znači da već imamo dovoljno. I zato dajte ljubavi svu vašu predanost i iskrenu želju za sjedinjenjem i ljubav će zauvek ostati tu, čak i ukoliko neko drugi ode iz vašeg života.
Ljubav će zauvek ostati u vama. I sa vama.

Make others happy

Jedan od najdelotvornijih puteva do sreće jeste - kroz druge ljude. Ti drugi čak ne moraju biti naši najbliži i najvoljeniji već prosto,ljudi čijoj sreći ste doprineli.Svakako je najlepše biti tvorac tuđe sreće ali vas ni uloga onoga koji je samo deo radosti a ne njen pokretač, neće ostaviti ravnodušnim i ne obradovanim. Ljubavlju,toplinom,čistom i nepomućenom radošću.
Činiti druge srećnim jeste unutrašnja potreba pojedinca i specifičan senzibilitet koji nije svakome dat. Postoji toliko puno ljudi koje kroz život motiviše pogrešno uverenje da smo sami sebi najbitniji i samodovoljni i da stoga,ukoliko ne postoji nagrada i priznanje za naše zalaganje,zašto bismo trošili svoju snagu na druge. To je usamljeničko i isprazno razmišljanje a dati pojedinci - otuđenici života. Prognani ljudi u zjapeću tišinu sopstvene osame. Ništa više ne ubija ljudskost do samoljublje.
Postoji puno načina na koje možemo da usrećimo druge. Kad čovek stvara sreću, nebitno da li svoju ii tuđu, ta ista pozitivna i oplemenjujuća energija se umnožava i širi poput talasa obuhvatajući sve sfere našega bića. Pogled postaje sjajniji, reči pune ljubavi,duša ispunjenija.A može se tako mnogo postići sa samo malo dobre volje. Nekoga ćete obradovati pesmom,nekoga kolačima koje ste sami ispekli,nekoga poklonjenim vremenom i iskrenim razgovorom ili pak samo ulogom slučaoca,nekoga jednostavnim i toplim stiskom ruke. Prepoznajte potrebe onih oko vas. I ne štedeći se,darujte svoju dobrotu znajući da time u nečiji život unosite svetlost. A ona nam je svima potrebna na našem putu ka sreći.
Svi smo isti i svi smo povezani. Malo ljubavi,sva vrata otvara.

Potcenjena snaga suza

Vrlo često,u mapama našeg uma suze bivaju zabeležene kao negativno pražnjenje emocija. Kao nešto što našem životu oduzima kvalitet jer se povezuje sa osećajem bola. One druge,suze radosnice, ili ne doživljavamo tako često ili pak nisu toliko intenzivne koliko suze tuge. Smatra se da, ko sebi često dozvoljava suze, ne može biti srećna osoba jer to znači da ga prati konstantni doživljaj neuspeha i nesreće. Retki su oni koji imaju razvijenu svest o značaju i lekovitosti suza. O njenoj potcenjenog snagi i ulozi koju imaju u duhovnoj obnovi.
Nije li poznato da čovek nakon plakanja doživljava osećaj rasterećenja,olakšanja i prijatne praznine? Da,suze nas prazne ali uvek sa namerom da oslobode prostor za nešto mnogo bolje. I suze su put ka srećnijem životu. Da nema suza,čovek ne bi imao taj fizički podsetnik da je emotivno biće i da je isti kao i svi drugi ljudi na svetu. Svi smo povezani a suze su jedan od univerzalnih,svima prepoznatljivih govora na nivou bića. Suze nam pomažu da kod sebe ali i u kontaktu sa drugima,razvijemo osećaj razumevanja, empatije, saosećanja,zajedništva, sapatništva. Zahvaljujući suzama u prošlosti, danas smo za korak bolji ljudi. Svesniji onoga što imamo i zahvalni za sve ono što nam je dato. Svesni svojih ali i tuđih potreba,svojih ali i tuđih osećanja i težnji. Suze nas duhovno čiste. Spiraju skorele slojeve duše i otkrivaju novu,mladu kožu našeg emotivnog Ja, spremnu da sa ljubavlju i bez gorčine prigrli lepote budućnosti.
Ne plašite se suza i ne sputavajte ih.
Svaka kap tuge - preliva se u čašu iskustva.
A sazrevanjem iskustva,sami stvaramo sopstvenu sreću.