Svetlost u nama

Oduvek verujem u to da svi u sebi nosimo jedinstveno unutrašnje svetlo. Samo nama svojstvenu dobrotu, spokoj, posebnost i sve ostale lepe emocije i osobine koje jedan čovek može da poseduje. Neko bi rekao da je to šarm,harizma.. Ali se svodi na to da smo svi drugačiji a ipak vrlo slični. Sposobni da i onda kada toga jesmo i onda kada toga nismo svesni, osvetlimo i svoj i tuđ put. Jer neko se uvek ugleda na nas i mi se uvek ugledamo na nekog. Prepoznajemo tuđu svetlost i tako i naša sama biva prepoznata.
Kažu da se svako dobro u životu uvek vrati preko nekih novih ljudi,ne preko onih kojima je dobrota nesebično darovana već sa neke sasvim neočekivane strane. I istina je. Šaljući pozitivnu energiju nekom biću, pravimo zalog da nam se ta ista energija vrati u nekom drugom obliku. I u tome je lepota života, u toj nenadanosti. U iznenađenju koje nas uvek iznova ostavlja u uverenju da sve što smo mislili da znamo nije ništa drugo do delić svega onoga što ne znamo. A otkrivati deo po deo te tajne postojanja čini ovo iskustvo življenja vrednim i dragocenim. Neprocenjivim darom.

I onda kada verujete da nemate više šta da date, i onda kada mislite da je neko ili nešto ugasilo vaše unutrašnje svetlo, budite sigurni da to nije istina! Niko nema sposobnost da vas do te mere promeni osim vas samih. A koliko god ljudi nekada bili spremni, ophrvani tugom ili gubitkom, da ugase sopstveno svetlo, žar za opstankom i uslovno rečeno preživljavanjem je suviše jaka nit da bismo mi, obični ljudi, uspeli da je prekinemo.

Posle kiše uvek dolazi sunce. I kao što nas priroda uči da takvo sunce obično "upekne", tako i naša svetlost još jače zasija onda kada uspe da se probije kroz tamu. A tada njen sjaj ni najveće oluje više ne mogu narušiti.Jer svetlost je uvek u nama. Gde god krenuli,s kim god došli u kontakt, šta god mislili da znamo o njoj.
Dopustite joj da zasija i osvetli, ne samo vaš, već i mnoge druge puteve.