Fenomen povratne vere

Iako iskreno verujem u snagu želje i činjenicu da misli kreiraju stvarnost, dešavalo mi se da često posustanem na svom putu baš iz razloga što negde duboko, na najranjivijem nivou duše, nisam do kraja prihvatila i pre svega, shvatila ovo uverenje. Zapravo, moj racionalni um ga je kategorisao kao tačnu konstataciju ali duhovna svest nije uvažila istinitost ove tvrdnje. Sve do pre par dana kada sam odlučila da testiram svoju veru i dokažem sebi da ukoliko živimo onu stvarnost koju želimo na način kao da se već dogodila, mi zapravo kreiramo okolnosti i dobru sreću koja će baš takav scenario i privući k nama!
Moja želja odnosila se na uverenje da neki divni ljudi koje imam oko sebe, i više nego zaslužuju sjajnu priliku koja je bila pred njima a od koje ih je odvajalo čitavih 19 prepreka. Zvuči puno a i izgledalo je tako, imajući na umu snagu, upornost i takodje želju za istim ciljem spomenutih prepreka. Pa ipak, više i od samih mojih ljudi koji su se borili za postizanje tog cilja, ja sam verovala da je pobeda već naša i u skladu sa tim, obuzelo me je jedno potpuno jako i neobuzdano entuzijastično raspoloženje, uverenje da će sve biti kao što treba jer nikako drugačije i ne može biti!

Jedna moja drugarica ima običaj da kaže da ono što želimo želi nas i da postoji jaka privlačna veza u Univerzumu u smislu da što želimo to i dobijemo. Što zaslužujemo to i dobijemo i što nam pripada to nam i stigne. pre ili kasnije. Mnogi padaju na tom testu, razočarani brzinom kojom nam suđene prilike stižu, u večitom grču da sada i ovde sve imamo i sve dobijemo. Vreme jeste dragoceno ali teče najboljim mogućim ritmom za nas i ukoliko pomislimo da se u nekom trenutku usporilo i da nam zasluženo nikako ne dolazi, imajmo na umu da nismo spremni. Sve u svoje vreme a ako nije vreme za nas, sve će se činiti daleko i nedostižno.
To veče bilo je vreme za njih. Da ostvare svoju davnu želju i zasluženo dobiju odmor o kom su sanjali, za koji su radili i za koji se svakoga dana trude da budu bolji, uspešniji, produktivniji. Još stepenik ljubazniji prema drugima, još više dragi i posebni prijatelji. Raduje me što sam baš na njihovom primeru shvatila da sreća zaista stiže onima koji je zaslužuju i da kada vam toliko ljudi želi jedno isto dobro i jednu istu želju, tolika količina dobre ,pozitivne energije i vibracije se kao bumerang otisne u kosmos samo da bi se vratila i raspršila po svima nama u vidu neizmerne sreće koju smo podelili te večeri, nasmejani i slaveći njihov dobitak i potvrdu naše vere.
Sve do nekih novih, samoobistinjujućih proročanstva. :)

Posmatranje bez osuđivanja. Etika novog doba

 Dugo se verovalo (a mnogi i dalje zagovaraju tu tezu) da putovanja šire lične vidike i brišu granice naših predrasuda. Da čovek koji je dosta putovao ima tu mudrost da bez osude sagledava ljude u svoj njihovoj raznolikosti i nesavršenosti. Ali nisu samo večiti putnici oni koji u sebi uspevaju da otvore vrata razumevanja i saosećanja prema drugima. Promena se uvek dešava unutra pa stoga spoljni činioci mogu i ne moraju biti okidač one najvažnije promene, naše sopstvene.

Odbacivanje predrasuda nije ni lak ni kratkotrajan proces. A najmanje,akt volje. Naše vaspitanje, detinjstvo, moralna načela i socijalna sredina koja nas je oblikovala, odredili su pojam dobrog i lošeg koji imamo u svojoj svesti i na osnovu kojeg život oko nas i ljude u njemu procenjujemo i vrednujemo. Neki su pokušali da svesno odluče da promene svoj način mišljenja ali im je logika stajala na putu dok su oni drugi, strpljiviji i pronicljiviji, shvatili da je promena samog sebe celoživotni proces sastavljen iz etapa u kojima, malo po malo, možemo odbacivati svoje predrasude o životu poput slojeva ljušture iz koje će se razviti neki novi i lepši, čistiji deo našeg bića.
Česti putnici imaju tu prednost da na svojim putevima sreću i upoznaju ljude različitih kultura i običaja, spoznaju neke nove predele i okuse ukuse koji će pomeriti granice svih saznanja za koja su do tad verovali da jedina jesu. I ta mudrost jeste ono na čemu im često zavidimo, u najkonstruktivnijem smislu verujući da su popili vodu sa samog izvora znanja i stekli neprocenjivo iskustvo o postojanju u ovom svetu. I pre svega, povezanosti između svih ljudi nevezano za njihov socijalni status, geografsko odredište ili pak, ranije toliko spominjanu, boju kože.
Živeti život bez predrasuda zahteva pre svega oslobađanje od Ega. Ako sam sposobna da sudim i osudim, znači da verujem da sam bolja od osobe koju procenjujem. Da sam iznad i viša. A kao što je to jedna divna žena koju poznajem rekla, drugog možemo da posmatramo sa visine samo kada mu pružamo ruku da ustane. To je jedina istinska ljudskost i jedan običan gest kojim možemo odati da li smo ili nismo dobri ljudi. Ljudi koji ne osuđuju već pomažu, ne ocenjuju i procenjuju već vrednuju, onog koji jeste onakvog kakav jeste.

Bogatstvo različitosti trebalo bi da nas raduje a ne podstiče na upoređivanje ili takmičarski duh. Čovek treba da se takmiči uvek i jedino sam sa sobom i da nastoji da pomeri sopstvene granice u pozitivnom smeru. A druge ljude treba ili voleti ili razumeti ili i jedno i drugo, shodno našem kapacitetu za rast i razvoj svesti. 
Biti u ovom trenutku ovde znači biti čovek novog doba. Jer više nego ikada ranije, etika nam nalaže da gledamo na svet ravnopravnim ali i radoznalim očima deteta spremnog da uči i savlada lekcije na putu ka boljem i sadržajnijem životu. Jer svi smo povezani i slični, željni da budemo voljeni i da naša priroda zasija u svom svojem punom sjaju.
Dozvolimo joj to. 
Dozvolimo i drugima.

Od mora do pustinje. Moć u zrnu peska

...
Moj prvi susret sa afričkim tlom i vrelim pustinjskim vazduhom obeležila je gužva, metež i neobična mešavina engleskog i arapskog jezika. I taj gostoljubivi arapski šmek, uvek i svuda prisutan a neretko i široko nametan, kao deo kulture i tradicije. Bila sam smeštena u jednom od sigurno najlepših izgrađenih rajeva na zemlji, predivnom kutku smeštenom na rtu sa kog se pružao pogled na bajkovito ostrvo Tiran u daljini i na bele brodove koji su razvozili turiste po tirkiznom Crvenom moru. Docekao nas je i svež i rashlađujući vetar uz pregršt osmeha naših domaćina zahvaljujući kojem ću Egipat zauvek pamtiti kao zemlju nasmejanih ljudi. Bez obzira na težinu života koji vode i vrelinu sunca koja njihova tamnoputa tela približava boji uglja, zahvaljujući njima, u sećanju ću čuvati ovaj put kao dodir sa zemljom pozitivnih i dobrih ljudi.

Jedan od tih divnih i skromnih Egipćana je i Hadra Matta. Dostojanstven u obavljanju svog posla, miran i dobronameran, milog lica i pomalo tužnih očiju. Ali uvek raspoložen za priču uprkos svom skromnom znanju engleskog i zahvalan,duboko zahvalan za svaki vid pažnje koji mu je upućen pa bio to i običan svakodnevni pozdrav. Takve ljude želela bih da otrgnem od zaborava jer verujem da zaslužuju mnogo više nego što im je sudbina dodelila. A deluje opet kao da se ne žale već da žive u zahvalnosti za sitne dnevne darove. To su ljudi od kojih se najviše uči.
Nasuprot njima, postoji onaj većinski deo stanovništva koji je umeće trgovine i konverzacije sa turistima razvijao godinama, lišavajući ga svake ljudskosti i želje za iskrenom komunikacijom pa i interkulturalnom razmenom. Takav je bio i Muhamed koga smo sreli u okviru njegove male radnje u Dahabu. Vešt pregovarač,iskusno uporan, lažno ljubazan. Jedan od mnogih koji svoju budućnost vidi u veštini prodaje onoga što nudi ali i svoje naučene harizme. Miljama daleko od iskrenih osmeha istinskih Egipćana.

Kada smo se tog vrelog dana zaputili u srce pustinje i najstariji hrišćanski manastir na svetu, Sv.Katarinu, uočili smo nebrojeno puno kamenih masiva i brda nalik na piramide kakve vekovima traju i stoje kraj Kaira. I nismo mogli a da se ne zapitamo gde se izgubila ta generacija inteligentnih ako ne i brilijantnih umova koja je bila u stanju da u dalekoj prošlosti ostvari takvo građevinsko čudo i podari ovom svetu egipatske piramide. Danas ulicama Sinajskog poluostrva voze nesavesni vozači dok nam se iz radnji usiljeno smeše prodavci replika poznatih brendova. Egipatski Sinaj kao da je polako počeo da gubi svoju dušu negde u trci za novcem i sjajem, za preživljavanjem u zemlji koja ne obećava i ne nudi svetlu budućnost. Možda ta duša još jedino postoji u pogledima starih beduina koji pred manastirom Sv.Katarine prodaju ono jedino što imaju, kamenje nepregledne pustinje obrađeno tako da njegovo središte blješti i sija na neumoljivom, jarkom suncu. Baš kao i njihova želja da sačuvaju svoje nasleđe i ostanu baš tu gde jesu,među kamenim brdima, nošeni kamilama kao simbolom njihove izdržljivosti i snage. Želje za životom.
Tu želju za životom najlepše i najčudesnije čuva podvodni svet Crvenog mora sa svojim ogromnim prostranstvom netaknute i očuvane prirode. Pregršt korala, različitih boja i oblika koji se sve od plićaka pa do dubina protežu u svojoj glatkoj i čvrstoj, stamenoj slobodi; jata riba jarkih boja i neobičnih šara koje ne prezaju da izađu na svetlost sunca i pokažu svoje boje šepureći se na grebenima kakvi se pružaju duž cele obale Nama Bay-a. U Crvenom moru, izrazito slanom i čistom,sve pulsira životom i slobodom. I skriva svoje lepote pod površinom nemirne i predivne vode.
U samom gradu, slika je sasvim drugačija. Lepota arapske kulture biva razmetljiva i nametana,mešajući stilove,zvukove i povike. Spoj kontrasta je više nego uočljiv u mirnoći Saudijskih žena pokrivenih svojim burkama i navalentnim prilascima pričljivih lokalaca spremnih da uđu u vaš lični prostor zarad neke svoje potrebe i cilja. I to je ono što u mnogome kvari utisak i štaviše, preispituje vaše sopstveno shvatanje arapske kulture kao konzervativne i zatvorene zajednice, možda i poštovane baš zbog te svoje mirne i dostojanstvene zatvorenosti ka novinama i drugim kulturama. A možda taj duh starih vremena još jedino čuvaju porodice poput one kraj koje sam se jednog jutra našla, za istim stolom, nenadano i na iznenađenje i mene i njih. Staloženo i bez glasa, obedovali su u tišini, prekidajući je tek povremenim rečima najstarijeg člana porodice ili delovima molitve kojima je mlad čovek za susednim stolom blagosiljao svoj obrok. Taj trenutak bio je vredan pamćenja ali i pravi,istinski pokazatelj postojanja islamske kulture ispod sveg tog modernog i novog, zapadnjačkog prihvatanja sveta i svog mesta u njemu.
...

Mirisi i ukusi te daleke zemlje, egzotičnost cveća i toplina osmeha, dodir i ukus slane vode i vreli,žuti pesak među prstima, miris nargile i pogledi muslimanskih žena, vetar u sred pustinje i glas beduina...sve se to spaja u jedinstvenu i neponovljivu sliku Afrike, tog malog delića koji sam uspela da otkinem i sačuvam samo za sebe, za sve godine koje slede i sve hladne mesece koji nam predstoje. Da me greje i podseća na postojanje tih nebrojenih svetova i mikrokosmosa u svakome od njih, na bogatstvo prirode i ljudi i veru da svako sunce sija za nas i u nama sve dok smo mi sami sunce za one oko nas i one na našem putu.
I naučila sam da je sva moć u jednom zrnu peska.
Mali pokušaji otvaraju velika vrata.
Baš kao osmeh. Sa koje god strane sveta stigao.