понедељак, 26. јануар 2015.

O odlascima i dolascima

U životima svakoga od nas dođu trenuci kada neke stvari treba posložiti. Prioriteti se promene, nove prilike nam se otvore (a neke i zatvore), nove staze nas odvedu tamo gde nikada nismo verovali ili znali da cemo stići. I upravo u takvim, tranzitornim periodima, nametne se potreba da sami sa sobom analiziramo gde smo sve bili, gde smo sada i gde bismo voleli da stignemo. I ko će nam biti saputnici na tom putu. Oduvek sam verovala da se ne smemo plašiti gubitka jer bismo ga u suprotnom, svojim mislima na neki način i prizivali. To zovu samoobistinjujuće proročanstvo, na šta god da usmerimo svoju pažnju i energiju to će jačati i tražiti svoj put da se obistini u našoj realnosti. Stoga ništa u ovom životu ne treba strahom vezivati za sebe. Ni  želju za pohvalama od strane drugih, ni materijalne težnje, ni ljude. Posebno ne ljude.
O odlascima i dolascima bismo svi mogli da napišemo knjigu. Da posvedočimo o postojanju i isto tako, iščezavanju nekih osoba iz naših života. I to je uvek dobro za nas. Verujem da niko ne ulazi slučajno u naš život i da isto tako, svaki od tih pojedinaca ima neku bitnu lekciju da nam prenese. Zadatak da nas nauči lekciji o nama samima i našim slabostima. Jer neretko biramo ljude, ne po vrlinama koje liče na naše, već po manama koje bismo mogli da podelimo. Možda to i jeste neki karmički obrazac da samo zajedno i učeći jedni od drugih možemo da prevaziđemo vlastite nedostatke i izrastemo u osobu uzvišenije i čistije svesti. Jer istovetni ljudi spiraju sa nas sve naše dugogodišnje slojeve kojima se štitimo u ovome svetu i stoga su nam neophodni. Do izvesnog trenutka.
Bila sam i ja često ta koja je odlazila. Čak i onda kada to druga strana nije shvatala, nije razumela i nije želela. Ali ja znam da prepoznam lekcije koje su meni u ovom životu bitne i stoga, ostajući u neadekvatnim odnosima ne bih postigla ništa drugo do zadržavala tu osobu koja takođe treba da krene dalje. Nisu sva prijateljstva suđena kao ni sve ljubavi. I ne treba da se osećamo loše ako u nekom trenutku shvatimo da osoba pored nas nije više ono naše istovetno po manama i vrlinama već neko ko ne želi da nas pusti iz sasvim izmenjenih i pogrešnih pobuda. Ne treba ostajati u toksičnim prijateljstvima ali isto tako ne treba ni olako nedostatak truda, vremena i gubitak motivacije za druženje prepisati ne slaganju karaktera i različitim pogledima na svet.
Divim se ljudima koji uspevaju da zadrže, obnove i još više unaprede svoje veze iz detinjstva. Da rastu i odrastu zajedno. To je predivna dragocenost i verujem da svi mi možemo bar jedno takvo prijateljstvo da prepoznamo i u svom životu. A i ako su se veze negde usput rastegle i malo zagubile, nikada nije kasno da se komunikacija obnovi i uloži napor više zarad onih do kojih nam je stalo. Treba negovati ljude koji su sa nama oduvek, one koji su svesni svih naših padova i uspona a opet nas ne procenjuju i ocenjuju na osnovu njih. 
To su ljudi od kojih ne treba da naučimo lekcije već ljudi koji zajedno sa nama uče i dele znanje o životu. Ti ljudi su, kao što je to rekao Šri Činmoj, "predivni baštovani koji čine da vrt naše duše cveta i raste."

4 коментара:

  1. Lijep post Iva, treba da volimo svoju porodicu i prijatelje, i da svoje odnose s drugima
    učinimo pozitivnim i punim ljubavi, razumjevanja...

    ОдговориИзбриши
  2. Divne poruke i super blog :) veliki pozdrav <3

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala puno! :) I izvinjavam se sto tek sad odgovaram na poruku, nekako mi je promakla. :)

    ОдговориИзбриши